Радионица за баке, деке и унуке

“Деда и баба су мала историја света,
стари грамофони пуни песама и прича,
гоблени у прошлом веку везени,
ратници минулих ратова,
станари у кућама без спратова.
Деда и баба су породични мудраци
и најстарија породична слика.
Крај њихових ногу трчкарају унуци – њихови понос и дика!
Постоје приче разне, а многе од њих су празне,
али приче да се бабе, деде и унуци највише на свету воле
су истините и сјајне!”

Љубав између деда, баба и унука, опевана је у многим песмама, испричана у многим причама. Оне крију многе тајне, дилеме, планове и договоре за које често маме и тате не знају, јер их они љубоморно чувају. Тако су и ове године деца нашег вртића направила позивнице и „тајно“ позвала своје деке и баке на још једно заједничко, традиционално дружење. Узалуд су маме и тате покушавали да сазнају зашто се то деде, бабе и унуци загонетно смешкају, тајно договарају, и где су то пошли весели и дотерани. „Маме и тате чуваће вечерас кућу, ми имамо неке шеме вечерас“– загонетно се смешкајудеде, бабе и унуци. Да само знате како је изгледао наш вртић тих вечери, свуда се чуо смех, шала, песма и рецитација мала, негде прелепи звук хармонике, а негде се осећао и мирис свеже печених колача.

Деке и баке поносно седе на малим столицама за малим столовима и то им уопште не смета. Не боле их колена, не смета им ишијас и реума када испред њих стоје њихови потомци који с’нестрпљењем и сјајем у очима чекају да покажу шта су то припремили за њих.  А било је ту свега, песама и рецитација о тој великој љубави између баба, деда и унука, о њиховим шалама, брицама, здрављу, оценама у школи, поклонима, о Јесени и њеним плодовима, разних покретних игара у којима су учествовале деде и бабе. После овог дела програма приступило се заједничким активностима деда, баба и унука за столовима. Ту се сецкало, лепило, бојило, спајало и слагало, вајало и шило. Резултат тога је велики број продуката које су васпитачи одмах поставили на наше паное и ормариће.

Душо бакина, додај ми маказице. Јуначино дедина, залепи ово, ти ћеш то боље. Помози ми и придржи ово што смо направили. Намести баки наочаре, прсти су ми пуни лепка. Исецкај папир, ти ћеш то боље, моји прсти су много велики да би се провукли кроз ове мале маказе. Вечерас ћемо заједно да гледамо утакмицу...“ – Ово су само неки од разговора који су се одвијали за столовима, док су деде, бабе и унуци разговарали и стварали, а које смо Ми – васпитачице могле да чујемо.

Када се завршило ово пријатно дружење, деке и баке су нам се захвалиле што смо их позвали, указали поштовање, а како и не би, јер да није било њих, не би било ни нас. Ми смо Вама од срца захвални што учествујете у одгајању нас малих и хвала Вам што постојите.

Заједничко дружење деда, баба и унука се одвијало и у насељеним местима и она су била врло успешна, а о томе сведоче многи продукти који су проистекли из тог дружења.

Када су изашли и последњи гости из нашег вртића, у ваздуху је треперио осећај задовољства постигнутим резултатима, радујемо се следећем сусрету, када ће наши гости опет бити најмлађи и најстарији.