Прича о правом ускршњем зеки

Ако вас дете упита како то  зека за Ускрс носи јаја, испричајте му ову занимљиву причу…

zec

Била једном мама зечица и тата зец и имали су седам малих зечића. Нису знали који би од њих могао бити прави ускршњни зец. Узели су зато корпу пуну шарених ускршњих јаја и позвали своју децу.“Да видимо који ће од вас бити прави ускршњи зец!“, рекоше.„Понесите ова јаја деци!“

Први приступи најстарији зец, звани Дугоушко. Он узе златно јаје па потрчи с њим кроз шуму, преко пропланка, преплива мало језеро, које се налазило на путу, поново на ливаду, па све до дворишне ограде куће у којој су становала деца. Она су за зеку, у врту, већ припремила гнездо. Дугоушко узме јаки залет и једним скоком прескочи ограду. Али јао! Није добро оценио, залет је био превелик, он је прејако скочио, а јаје му је притом ударило у земљу и разбило се. Жалостан и покуњен врати се кући необављена посла. Он није био прави ускршњни зец.

Сада је дошао ред на другог зечића, званог Вртиреп. Он узе сребрно јаје , па потрчи с њим кроз шуму. Но, чим је стигао у шуму, са гране га зовне врана:„Зеко што то носиш? Покажи ми!“„Носим јаје за децу. Зар не знаш да већ долази Ускрс?“ Док је он причао, врана је зграбила јаје и одлетела с њим. Ни он није био прави ускршњи зец.

Дошао је ред и на трећег зеца, који се звао Сладибрк. Он узе чоколадно јаје, па хоп с њим кроз шуму! На самом рубу шуме, надомак пропланку, дочека га веверица и упита. „Зеко, што то носиш?“„Чоколадно јаје за децу!“„Мммм…“, рече веверица. „Дај ми мало да лизнем, молим те!“ Лизне она, лизне зека, лизне она, лизне зека – и у тили час нестаде чоколадног јајета. Када се зека Сладибрк вратио кући тата га је почупао за бркове, који су још били умрљани од чоколаде, и рекао: „Ниси ни ти прави ускршњи зец!“

Дође и четврти зека на ред. Он се звао Шара. Узе Шара шарено јаје, па с њим кроз шуму. Дође до руба шуме, преко пропланка, па све до језера. Попне се на брвно да с њим преплива језеро. Док је пливао, загледао се у своју слику што ју је приметио на мирној површини језера. Но тада – бућ!, паде му јаје у воду. Ни он није био прави ускршњи зец.

Пети зека се звао Мека Шапа. Он узме плаво јаје, па с њим кроз шуму. Стигне до руба шуме, пређе пропланак, стигне до језера, преплива језеро, и тек што је стигао на другу обалу сретне га лисица. „Зеко што то носиш?“, упита га лисица. „Носим деци ускршње јаје!“, одговори зец.„Дај ми га мало да га покажем својој дјеци!“Лисичићи се стадоше играти с јајем, као са лоптом. Но, једном јаје промаши, падне на камен и разбије се. Ни Мека Шапа није био прави ускршњи зец.

Предзадњи зека, Краткорепић, узе жуто јаје, па потрчи с њим кроз шуму, преко пропланка, преплива језеро, стигне на другу обалу, крене ливадом према кући где су становала деца, кад сусретне другог зеца. Он га позове да се са њим поигра. Али усред игре наједном нестаде зеца, а од јајета ни трага ни гласа. Ни Краткорепић није био прави ускршњи зец.

Седми зека, најмлађи, звао се Белко. Он узе црвено јаје, па потрчи с њим кроз шуму. У шуми сретне врану која га је звала: „Зеко куда ћеш?“„Носим јаје деци за Ускрс!“одговори зека не заустављајући се. На изласку из шуме дочека га веверица и хтеде се поиграти с њим. Но зека јој одговори да се жури однети јаје деци за Ускрс. Срећно стигне до обале језера. Стане на брвно да преплива језеро. Кад је дошао на другу обалу, дочека га лисица и хтеде га позвати да покаже јаје њеним лисичићима. Но, зека јој се извини и рече како жури деци да им однесе ускршње јаје. Трчећи даље сретне још једног зеца. Кад га тај позове на игру, Белко му рече: „Није сад време за игру, журим деци, носим им јаје за Ускрс!“, и одскакуће даље. Убрзо затим стигне до ограде оне куће у којој су становала деца. Деца су у врту већ припремила гнездо за ускршњег зеца. Белко узе залет, ни превелик, ни премален и прескочи ограду баш како треба. У врту је нашао гнездо што су га деца за њега припремила. У њему остави црвено ускршње јаје. Он је био прави ускршњни зец.

А сада децо, покушајте да саставите следећу слагалицу:

 

Лековите приче: Илија и дека

Print

Причање прича може бити и лековито. У жељи да помогнeмо родитељима и деци да што лакше прођу кроз овај период неизвесности и промењених животних навика, пронашли смо баш такве, лековите приче (https://kreativnicentar.rs/blog.php?id=1023).

Читајте их у кругу породице, разговарајте о прочитаном, надограђујте их и мењајте, а онда и сами стварајте своје приче и делите их с другима. Тако ћемо се сви осећати боље и из ових необичних околности изаћи креативнији и богатији!

 

ИЛИЈА И ДЕКА

Илија је био тужан. Седам дана није видео свог деку Љуљуа. Седео је у соби и забринуто бројао показујући бројеве прстићима.

– Један, два, три, четири, пет, шест, седам… То је многоооо!

Загрлио је мекану хоботницу и дубоко уздахнуо. Сунце је намигнуло кроз прозор и послало му зрак који га је помиловао по коси. Илија је и даље био тужан.

Није долазио јуче, ни дан раније, ни оног тамо дана, а неће ме посетити ни сутра. Не сме да излази… Одрасли кажу да влада неки вирус. Чудно се зове, на слово К. Ништа не разумем… Шта то значи?, размишљао је Илија.

Илија је приметио да одрасли некада користе речи које он не разуме. Толико озбиљних, тешких речи да би се објаснило нешто једноставно. А то је ово: Он зна да дека жели да дође, а не може. Зашто?

Још јаче је загрлио хоботницу.

Мама је полако ушла у собу и угледала Илију у чврстом загрљају мекане хоботнице. Села је поред њега и нежно их загрлила обоје.

– Зашто дека не може да дође? – тужно је упитао Илија.

– Рекла сам ти, знаш… – мама реченицу није ни завршила а Илија ју је нестрпљиво прекинуо.

– Знам, знам, а ништа ми није јасно! – рекао је помало љутито.

– У реду, али знам шта ти је сигурно јасно – рече мама.

– Шта? – упита Илија.

– Па то да те дека много воли и да смишља нове приче за тебе.

Илијино зеленобраон око се насмешило.

– И ја волим њега – више, више да се никада не избрише! – рече Илија гласно.

Сунце које је намигивало кроз прозор посла још један зрак да помази маму по коси. И тада мами паде на памет једна идеја.

– Видиш ли моју руку? Замисли да у њој држим велики пуфнасти маслачак! Како беше зовеш семе маслачка које лети?

– Маца маслачак – насмејао се Илија.

– Замисли сада да свака маца маслачак носи по једну поруку деки – рече мама.

– Маца маслачак је поштар! – узвикну усхићено Илија.

– Даааа! Зваћемо га Поштар Маслачак. Хајде брзо да напишемо поруке које желимо да нам Поштар Маслачак понесе.

Илија и мама су седели на поду и мама је разнобојним фломастерима писала поруке. Биле су то поруке љубави и детиње жеље да Илија загрли деку, да му седне у крило и да га дека закопча у своју кошуљу. Мама је заборавила на ручак, на бриге … само је писала. Када су завршили, веома озбиљно, а опет ко бајаги, заједно су с пода подигли замишљени велики и бели пуфнасти маслачак. Потом су, на 1, 2, 3, снажно дунули у њега. Брзо су отворили прозор и маце поштари су се разлетели.

Илија је, срећан, махао малим поштарима. Сунце се смејало и намигнуло другим оком. Одједном Илија забринуто упита:

– Мамааа, а како ће маце поштари знати где дека живи?

Мама је са осмехом одговорила:

– Сунце и ветар ће их водити! Не брини!

Мало касније зазвонио је телефон. Мама се јавила, а потом позвала Илију, који је још гледао кроз прозор насмејаних очију. Дека се јавио с припремљеном новом причом и рекао нешто важно.

– Право чудооо! Замисли, неке маце маслачци заиграле су ми пред очима. Једна ме је заголицала и ушла ми у нос кад сам удахнуо… Пре него што ти испричам причу, хоћу да знаш да те волим, да једва чекам да ми седнеш у крило и да те закопчам у своју кошуљу.

– Деко, деко … то сам био ја! То су поштари маслачци! Знаш, ја сам их послао! – говорио је Илија узбуђено. – То сам јаааа! Волим те…

– Чекај, чекај, стани! И ја тебе волим, али ми ништа није јасно… Изгледа да ти мени сада треба да испричаш причу! – рекао је дека.

– Какву причу?!

– Причу о Поштару Маслачку…

Илија, устрептао од среће, поче да прича…

 

Аутор текста: Миљана Пријић, стручни сарадник-психолог у Предшколској установи Чукарица


Поштовани родитељи,

Ево поруке за вас од Поштара Маслачка:

Деци некада нису јасни догађаји који се збивају око нас. Смисао и значења пружамо им ми. То чинимо речима којима покушавамо да објаснимо појаве, а прави смисао крије се у начину на који реагујемо и понашамо се у одређеној ситуацији. Ова прича нам поручује да деци објашњења која су скројена по нашој мери не значе много. Довољно је да будемо ТУ, с њима. Да их видимо и чујемо. Довољно је да покажемо стрпљење, да останемо смирени и заиграни.